PRINCEZA U ZAMKU DUHOVA

                                            Writer / Director


THE PRINCESS IN THE HAUNTED CASTLE

The legend is that two ghosts are holding a young Princess captive in a scary castle. As legend has it, only a brave

young man - with one special defining characteristic - can save the Princess.

But, legend is wrong.

The ghosts are in fact her mother and father, and they are not holding her captive they just won’t let her leave the castle. They’re just over-protective parents worried about their daughter and the big bad world out there. So they do their best to scare off any brave young men who come to the castle.

In the end, the Princess proves she is more than capable to look after herself.


Writer/Director/Choreogrpahy/Set Design - Sasha Milavic Davies

Composer - Bozidar Obradinović

Costume - Jelena Perišić


Mother - Branka Šelić

Father - Branislav Zeremski

Princeza - Iskra Brajović

Astronaut/Klovn - Lako Nikolić

Vodoinstalater - Uroš Jakovljević

Reporterka - Jelena Angelovski

Kamerman - Alexander Vujanović

i

Predrag Filipović, Marko Jovičić


Premiere 22/10/2013, Belgrade Serbia


Review - 23/10/2012

Урнебесно смешни духови

После паузе од две и по године, када је са великим успехом дебитовала на Пужевој сцени са својом верзијом Шекспировог "Сна летње ноћи", млада и вишеструко талентована уметница из Лондона Александра Милавић Дејвис, поново је креативном енергијом и специфичним позоришним рукописом "омађијала" све поклонике овог најпопуларнијег српског дечијег позоришта.

Нови наслов "Принцеза у замку духова", који је добрим делом урађен на трагу неких од најбољих представа из богатог опуса непревазиђеног тандема Бранко & Цаца, донео је и овог пута, сасвим сигурно, једну свежину и мирис правог позоришта који никога, ко је тог касног двадесетпрвог октобарског предвечерја присуствовао премијерном извођењу, није оставио равнодушним. Осетило се то већ у самим почецима представе, распламсавало током заплета, а кулминирало на њеном крају када се гласови и дланови нису штедели да се награди комплетан уметнички и сараднички тим ове музичке комедије за децу коју Александра осим текста, потписује и као редитељ, сценограф и кореограф.

У фазону свих комада који се играју под кровом овог дечијег царства, Александра је урадила представу испреплетену поучним, забавним и музичким садржајима, једнако пријемчивим како мал и шанима, тако и њиховим родитељима, бакама, декама, ујнама, ујацима, теткама...

Међутим, оно што ову причу издваја од свих досадашњих, јесте полазна тема којом се бави - духови. Кроз читаву људску историју , о духовима и утварама причају се и препричавају разне приче . Чак постоје и разна сведочења о њиховом постојању. Иако су многи покушавали да објасне феномен духова, чињеница је да једна општеприхваћена теорија не постоји . Такође, чињеница је и да та тема позориш ним средствима до сада није детаљније истраживан а у Пужевим представама. Требало је, дакле, урадити нешто ново, другачије. За некога, то би био тежак задатак, нерешив. Ипак, Александра, која је, кад год би боравила у Београду , увек радо свраћала до Улице "Радослава Грујића" и "упијала" наслове игране на овој сцени , знала је шифру "тајног рецепта" за инсценацију још једног комада који ће публика, сасвим сигурно , гледати " на карту више ".

У маниру правог познаваоца "пужевске" естетике, успешно је решила све препреке које је имала пред собом. Сасвим је дорасла задатку и изазову и на веома интересантан начин урадила причу чији садржај вам не утерује страх у кости , већ напротив - тера вас да се покидате од смеха. У томе је, заправо, и био кључ успеха с обзиром на чињеницу да је увек било најтеже урадити нешто што, на прву лопту , изгледа лако. Јер, ово је, пре свега, позориште за децу и ту нема лажи, нема преваре. Децу не може нико да фолира. Кад радите добро, то се одмах препозна, а у супротном, наилазите на зид тишине и ћутања. Духови , као вечни синоним за страх не само код деце, него и код одраслих , овога пута сатерани су у "ми шју рупу" тако да им се публика смеје до суза, али стварно.

Дакле, у стандардном " пужевском тајмингу" од неких седамдесетак минута, Александра је на више него занимљив начин испричала причу о једној трочланој породици коју чине отац , мајка и кћерка. Они живе у чаробном замку испред кога све време дежура екипа једне телевизијске станице која будним оком прати сва дешавања унутар његових зидина. Мајка и отац не желе да пусте своју принцезу напоље, држе је под "стакленим звоном", зато што сматрају да је свет сувише опасан. Њих двоје су духови и на тај начин плаше младиће који покушавају да спасу принцезу...

Све то, као и остали деолови радње, прошарани су оригиналном музиком увек одличног Божидара Обрадиновића и, наравно, низом урнебесних сцена насталих, пре свега, захваљујући духовитим дијалозима и, свакако, фантастичним глумцима.

Познато је, одавно, да "Пуж" веома води бригу о младим глумачким нараштајима, а та традиција није била изневерена ни овога пута. Главна улога поверена је Искри Брајовић, талентовној ћерки нашег великог глумца Војислава Воје Брајовића, коју знамо из "Џиновске торте" и "Снежане". За разлику од те две представе у којима је играла као "ускок", овде је од прве пробе градила "своју" улогу, марљиво и студиозно, а као крајњи резултат показало се да је указано поверење оправдала у пуној мери. Лепршава и љупка, а у исто време тужна и несрећна јер је заробљена у кући у којој јој је једини пријатељ, савезник, па и саветник папагај Куки, успела је од почетка до краја да плени својом игром и шармом.

Бранислав Бане Зеремски (Тата Дух) који, када би се сабрале само представе у којима је играо у "Пужу", чак и без оних на сцени матичног Атељеа 212, могао већ на основу тога да конкурише за националну пензију, показао је и овога пута да је, фудбалском терминологијом речено, "играч злата вредан". Његова глумачка игра је искрена, прецизна, иновативна и у неким тренуцима склона импровизацијама што је код ове публике увек имало прођу.

На истој равни, уживали смо и у игри његове колегинице из Атељеа 212, Бранке Шелић (Мајка Дух) која се овом улогом још једном доказала као расна комичарка. Била је у присном односу са публиком коју је на вешт начин освајала невероватно заразним осмехом, али и пискутавом бојом гласа којом је свакако поцртавала неке више него инфантилне ставове своје јунакиње.

Лако Николи ћ, као Мистер Звездинг и Кловн , подједнако успе ш но , у стилу већ искусног "пужоње", градио је оба лика , иначе веома комична и захвална за игру . Умео је Лако да то искористи на најбољи могући начин, а праве салве смеха изазвао је у првом делу представе када у беспрекорно искреираном костиму ступа на сцену уз чувену музику из филма " Одисеја у свемиру 2001". Да ли намерно или случајно не знам, али његов Мистер Звездинг је савршено кореспондирао са тренутком који управо живимо. Наиме, са свим оним чудним справама и справицама, укључујући и духоплаш, неодољиво је подсећао на тазе "јунака" нашег доба Феликса Баумгартнера који је пре само десетак дана задивио цео свет када је ско ч ио са ивице свемира . Лако није задивио свет , али јесте све присутне својим раскошним глумачким средствима .

Урош Јаковљевић, кога смо упознали прошле сезоне када је са великим успехом одиграо лик Лепог Кристијана у "Свирану де Бержераку" показао је и овога пута свој огроман таленат у улози водоинсталатера Косте , човека који решава проблем читаве приче. Лежеран, опуштен, понекад наиван, а на тренутке претерано уплашен, веома вешто је извајао лик овог симпатичног дасе чији је животни мото да не верује у духове него у цеви.

Захваљујући овој представи, успели смо мало боље да упознамо још једно ново лице - младу Јелену Ангеловски која је дочарала лик телевизијске репортерке. Темпераментна и продорна, заводљива и симпатична, одиграла је своју ролу беспрекорно и на тај начин успешно трасирала пут за неке нове улоге на овој сцени.

У епизодним ролицама, видели смо и незаобилазне старе познанике које слободно можемо, али у крајње позитивном контексту, да подведемо под термин "пужићевог" инвентара - Марка Јовичића у улози принцезиног брата и Александра Вујановића који је и овога пута имао дупли задатак. Уз помоћ "асистента" Ђолета Булајића, Вуја нам је прво поделио улазнице и афише, а онда нас је са сцене задивио својом малом, али ефектном глумачком креацијом у улози камермана. Њима свакако треба придружити још једну "Катицу за све" - Пеђу Филиповића који је био аниматор поменутог папагаја Кукија, можемо слободно казати, значајног носиоца радње.

Велико "браво" треба упутити и на адресу Јелене Перишић која је искреирала веома ефектне и маштовите костиме.

На крају, додајмо, да је репертоар "Пужа" обогаћен са још једним уверљиво написан им комад ом који нуди тачну и прецизну поруку. Она је садржан а у финалној песми чији рефрен гласи: "За децу нису строги стражари, него другарице и другари . За децу нису стаклена звона, њима је тесна и васиона".

Дакле, родитељи, памет у главу, јер деца не би требало да буду толико заштићена. Мало флексибилности и све ће бити ок. Пустите их да се осамостаљују и да се сами боре за с сопствено место под сунцем.

Микојан Безбрадица, новинар „Позоришних новина“

23.10.2012.

‘A unique theatrical voice’ - Theatre News, Serbia

De_A_a_X.html
Dying_For_It.html